U Domu za decu i omladinu bez roditeljskog staranja “Spomenak”, trenutno boravi izuzetno heterogena populacija među kojima je procentualno veoma visok broj dece sa smetnjama u razvoju (poremećaji ponašanja, hiperkinetski sindrom, kombinovane i psihijatrijske smetnje, deca i mladi u sukobu sa zakonom). Osim redovnih aktivnosti koje se pretežno odnose na sticanje školskih znanja, potrebno je obezbediti uslove za različite aktivnosti koje mogu da doprinesu stabilizaciji stanja kod naše dece. Pisanje i crtanje su njima bliski i, uprkos činjenici da mnogi imaju teškoće sa čitanjem i pravopisom, deca vole da se pismeno izražavaju.

Godinama je u Domu izlazio dečji list "Spomenak" koji su uređivala deca zajedno sa svojim vaspitačima. U jednom periodu štampanje časopisa je je potpuno zamrlo, a onda je, zahvaljujući entuzijazmu mladih vaspitača, list ponovo počeo da izlazi.

Nakon te velike pauze, urađeno je nekoliko brojeva časopisa u malom crno-belom formatu i, za sada, tri velika "godišnjaka" u boji. Nadamo se da će u budućnosti biti još mnogo novih brojeva. Planiramo da nastavimo sa ovom aktivnošću kroz izradu tekstova, crteža, fotografija i drugih priloga. Aktivnostima pripremanja časopisa “Spomenak” su obuhvaćena praktično sva deca i mladi koji borave u Domu i Prihvatilištu, neki rade potpuno samostalno, drugima je potrebna mala pomoć vaspitača da bi izrazili svoje ideje, a kada izađe novi broj – svi se zajedno radujemo.

 

Dom - mesto gde je retko ko od nas želeo da dođe...
Ali ipak, Dom je mesto gde nas uče dobrim stvarima, da se ne svađamo, ne tučemo, neko tek u Domu nauči prva slova, a neko se prvi put zaljubi.
Neki osmesi i neke suze se prvi put dese baš tu, u Domu.
Ono što je najvažnije, u Domu nas prihvataju i vole baš takve kakvi jesmo, čak i kada mislimo da to ne zaslužujemo...

MOJA DOBRA I LOŠA STRANA

 

Svako na svetu ima lošu i dobru stranu, ako bih morao da opisujem bojama, dobra bi bila bela, a loša crna.

Čovek sam bira na kojoj će strani biti.

Ja se barem nadam da na svetu ima više dobrih nego zlih ljudi. Ja sam, na primer, kada sam došao u Dom za decu Spomenak imao svojih loših osobina. Pravio sam probleme. Kasnije sam shvatio da mi to ne valja i da sam dosta pogrešio. U rešavanju tog problema pomogao mi je moj drug Milorad. Rekao mi je da to što radim ne valja i da je bolje da krenem na sport i u školu. Ja sam tu reč poslušao.

Nemam ništa da kažem sem da sam grešio što sam to radio i obećavam da se to više nikada neće ponoviti. 

M. K.

 

Smešna strana

Krajem avgusta svanuo je 27. januar...                          Nastavnica Željka   Mali Mićko nabraja dane u nedelji: … četrvrtak… petak… šestak…    - Ko je pisao "Prokletu avliju"? - Ivo Antić ili Miroslav Andrić,    a peva Miroslav Ilić.  - Šta je to biseksualizam? - Kada se dvoje biju u seksu!                                    Dušan P.    Dva dana zaredom Mićko ide kod lekara. Doktorka ga pita: - Kako se zoveš? Mićko odgovara: - Isto kao juče!   Nastavnica: Milovane, šta je subjekat, a šta predikat u rečenici "Ja kradem"? Milovan: Vi kradete je predikat, a ja kradem je subjekat.

- Koji je žanr filma? - Tragedičan!                            Antonija P. Mi smo se već upoznali. Prepoznaćeš me kad se skinem.   Nastavnica Marina  novom kolegi Nastavnica: - Šamuele, kako glasi uvećan oblik imenice "kuća"? Šamuel odgovara: - Kuća na sprat!    Pitanje postavljeno početkom meseca oktobra:  Nastavnice, da li je sada na Divčibarama Nova Godina?   Muškarci su mnogo bolji. Žene te samo teraju u propast...                                         Rade M.

Što se cimaš na mene?!                            Miroslav J.   Evo, ja se kunem u samog sebe!                                                    Šamuel U.                                                - Milovane kad piješ sirup? - Ujutro, uveče, posle večere i sad...    Mogao sam ja da ustanem, ali sam ostao da spavam.                                   Miloš I. Aca nabraja padeže u srpskom jeziku: nominativ, genitiv, dativ, sedativ...   Šta je kuga? Je l' to ona mala čupava životinja sa velikim očima?                                Samanta N. Džeparac nam daje država  zato što radimo zaduženja.                                     Rade M.

Moja životna priča...

Zapravo ne znam odakle da počnem, koliko je negativnosti u meni. 
Kao mala sam doživela sve ono najgore o čemu nisam ni sanjala. Sve u mom životu je bilo tako ružno i tako jadno. Dok mi je bilo najteže, niko nije bio uz mene.

Tek sada kada sam ispunila svoj cilj, kada sam dostigla dosta toga, sada me svi žele pored sebe. Sve je u životu prolazno, ali nikada mi neće biti jasno, kako je to moguće da tek tako lako majka ostavi svoje dete, to jest mene.

Retko kada sam imala neku svetlu tačku u životu. Više sam imala ružnih dešavanja, nego lepih. Tamo u tom domu sam mnogo bila žrtvovana jer i kada nisam bila kriva, kaznili su me, i kada mi je bilo teško, napadali su me, ali to su oni ljudi koji nemaju ni prema sebi osećanja.

Ovde mi je najbolje jer ljudi nisu toliko kvarni, žele samo da mi pomognu, što se meni dopada, sviđa.
Dajem sve od sebe da se oporavim od svega i svačega. Dajem sve od sebe da se vratim, da budem ono što sam nekada bila. Teško mi je jer pomislim nekada da je to nemoguće, ali imam veru u sebe i dovoljno sam jaka da sve to sama izguram i dostignem ono što želim.

                                                                                                                                                                           S.L.

Kad porastem želeo bih da postanem glumac. Voleo bih da glumim pajaca i kauboja, i u predstavi i u filmu, tako bih zaradio pare. Hteo bih da glumim sa Džeki Čenom u borbi i da vozim auto bez krova. Kao glumac znao bih sve veštine: karate, tekvondo, džudo...                                                                         D.M.

Jednog jutra, ustala sam i počela da maštam kako sam vaspitačica u  Domu za nezbrinutu decu Spomenak. Maštala sam kako me okružuju deca sa nasmejanim licima. Uz njih sam bila i ja nasmejana.                                                               S.N.